Proleće 1988. godine zauvek je ostalo zabeleženo u analima kao trenutak kada se granica između ljudskog i životinjskog sveta gotovo izbrisala. Grupa lovaca u gustim šumama na tromeđi Bosne, Srbije i Crne Gore naišla je na prizor koji prkosi svakoj logici: među čoporom vukova nalazio se dečak, koji se kretao na sve četiri noge i ispuštao zvukove režanja. Ovaj događaj označio je početak jedne od najmisterioznijih životnih priča na Balkanu.

Nakon što su životinje uklonjene, dete je prebačeno u civilizaciju, a kasnije smešteno u beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu. Tamo ga je dočekao Dragan Rolović, koji se suočio sa izazovom kakav se retko viđa u profesionalnoj karijeri. Dečak, kome je dato ime Haris Pućurica, bio je zdravstveno zapušten, ali fizički nepovređen. Njegovo ponašanje bilo je ogledalo života provedenog u divljini: odbijao je krevete, hranu je čuvao rukama na podu, a na ljudski dodir reagovao je sumnjičavo i defanzivno.

Neobične navike i put ka rehabilitaciji

Harisovo prilagođavanje na ljudsko društvo bilo je mukotrpno. Nije poznavao osnovne higijenske navike, a tehnologija, poput televizora, izazivala je kod njega ekstreman strah. Ipak, jedna situacija je pokazala njegovu posebnu povezanost sa svetom prirode. Kada je rotvajler utrčao u dvorište doma, dok su se druga deca razbežala, Haris je ostao potpuno smiren, uspostavljajući instinktivnu komunikaciju sa životinjom koju je bezbedno odveo nadležnima.

Postupnim radom i strpljenjem, Haris je naučio da koristi pribor za jelo, da hoda uspravno i čak da se bavi školskim aktivnostima. Ipak, jedna ključna stvar nikada nije razjašnjena: njegova prošlost. Uprkos svim naporima, nikada nije progovorio o tome ko su njegovi roditelji, odakle je tačno došao i kako je dospeo u čopor vukova.

Ova fascinantna sudbina poslužila je i kao inspiracija za film "Ničije dete" reditelja Vuka Ršumovića, ostavljajući iza sebe pitanja o prirodi čoveka i granicama ljudske adaptacije koja verovatno nikada neće dobiti konačan odgovor.